У среду, 17. новембра 2021. године одржана је прва онлајн конференција Српског образовно-културног центра Св. Јелена Анжујска на тему „Света краљица Јелена Анжујска као спона између истока и запада – некад и сад“. Уводничари су били др Јелена Ердељан са Филозофског факултета Универзитета у Београду и др Растко Јовић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На скупу је присуствовало двадесетак учесника из Србије и са Малте. Модераторка је била Јелена Јабланов Максимовић, председница СОКЦа Св. Јелена Анжујска на Малти.
Др Јелена Ердељан је говорила из угла историчара уметности и своје предавање конципирала тако што је присутнима представила најпре најважније задужбине краљице Јелене и њеног супруга краља Уроша Првог, а затим је говорила и о краљичином житију и заоставштини која се огледала у разним сврсисходним делима која је краљица чинила у народу. С обзиром на своје порекло, по оцу потомак византијске царске куће Анђела (била је унука цара Исака Другог Анђела и унука јерусалимског краља Балдуина Другог) а по мајци је потицала из лозе угарског краља Беле Трећег и била у сродству са Карлом Анжујским, краљем Напуља и Сицилије, краљица Јелена Анжујска је и самим својим бивствовањем повезивала источну и западну традицију, те није за чуђење и њено делање у том духу. Култ Св. краља Милутина у Бугарској и недавна прослава 800 година од упокојења овог светитеља, млађег сина Јелене Анжујске, такође је био поменут у контексту наслеђа и заоставштине краљице Јелене. Др Ердељан се у дискусији осврнула и на питање идентитета у страној средини, с обзиром да је и сама одрасла у дијаспори, као и на улогу истог у животу данашњих генерација студената са којима се сусреће у оквиру разних семинара и предавања али и у оквиру свог професионалног ангажмана на Филозофском факултету.
Др Растко Јовић је започео своје предавање питањем о светитељству, заправо, зашто је Јелена Анжујска светитељка и шта је она то чинила, те је данас светитељка. Спајање источне и западне традиције у време Јелене Анжујске, у 13. веку, није било проблематично као данас, нагласио је др Јовић, с обзиром на то да су данас оне искључиве а у оно време то нису биле.
Др Јовић је дао одговор у тумачењу делања краљице Јелене Анжујске тиме што је она „пројављивала будућност у садашњости“ и радећи оно шта је радила управо објединивши своје католичко порекло и васпитање са православним начином живота са којим се сусрела дошавши у Србију: подизала цркве и манастире (и православне и католичке), организовала школе за девојке, одржавала контакте са црквеним великодостојницима (из обе цркве) и
владарима из околних држава, али и тиме што је и сама била владарка једног дела Зете.
Јелена Анжујска је црпела свој идентитет у Христу а не у народу из којег је дошла, нити из народа у којем се обрела, те је и кроз своје делање умножавала, а не „закопавала“ дарове од Господа јој дате (а даје их и данас свакоме од нас), и то је оно најбитније шта је подвукао др Јовић у свом излагању говорећи о светости краљице Јелене.
Након излагања разговор се повео и о спорним деловима из житија краљице Јелене, о њеном преласку у православље, монашком имену „Јелисавета“ које се помиње у неким историјским изворима, али и о питању идентитета савременог човека данас.
С обзиром на то да је део учесника био из дијаспоре, конкретно са Малте, дискусија је кренула у правцу теме чување идентитета у страној средини. У овом делу наметнуло се и питање дијалога са Другим и другачијим, „чување“ од опасности при таквом општењу, али и о томе да ли се идентитет нужно треба црпети из народа, односно нације, из којих потичемо, или из Христа, како је, по речима др Јовића, чинила управо Јелена Анжујска и притом показиваала на сопственом примеру да јој је циљ „улагање“ у будућност а не у садашњост оног времена. У тим њеним „улагањим“ и данашње генерације уживају и имају прилику да уче о истима.
У дискусију се пред сам крај скупа укључио и парох малтшки о. Ристо Горанчић, који је најпре изразио радост због одржаног скупа и поздравио предаваче и све присутне, а онда је дао свој допринос теми чувања идентитета у страној средини, у којој и сам живи и дела, тиме што је указао да почетак губљења идентитета креће управо преко некоришћења/запостављања матерњег језика, шта се дешава у дијаспори и свим заједницама, не само у српској, и да је од изузетне важности имати здраву црквену заједницу као и организације попут СОКЦа Св. Јелена Анжујска, Кола српских сестара или других омладинских организација које негују везе са заједницом, матицом, традицијом. У овом контексту отац Ристо је поменуо и Школу српског језика коју у сарадњи са парохијом Св. Апостола павла и Св. Николе на Малти а уз подршку Управе за дијаспору и Србима у региону води управо СОКЦ Св. Јелена Анжујска преко које су наши најмлађи чланови заједнице у контакту са Србијом и српским језиком, а тиме и делају на очувању сопственог идентитета.
У завршним речима модераторка је подвукла значај „пројављивања будућности у садашњости“ и црпљење идентитета из Христа, улагање у будућност васпитним радом, као што је то некада чинила краљица Јелна Анжујска у својим школама за девојке, али и одржавању веза са матицом и дијалогом са Другим и другачијим, поготову у дијаспори јер је „посвуда земља Господња“.
