Kратка биографија послужиће да боље опише све оно што српску краљицу и просветитељку која је неговала писменост, културу, традицију и стваралаштво чини инспирацијом и након седам векова од њене смрти.
Рођена тридесетих година 13. века, племићког рода, Јелена Анжујска је у Србију упловила равно кроз љубичасте, мирисне шпалире, касније прозване Долином јоргована, дуж неприступачне обале Ибра. Јорговани су засађени управо у њену част, као израз љубави будућег младожење, краља Уроша Првог, из династије Немањића. Да ли је постојање Долине јоргована веродостојно, или само плод маште потоњих предања, не зна се… Ипак, на основу ове урбане легенде, а у краљичину част се почетком маја, већ 28 година у Краљеву, одржавају Дани јоргована.
Брак краља Уроша и краљице Јелене био је благословен са четворо деце, међу којима су нам из историје познати синови – краљ Драгутин и краљ Милутин. О краљици Јелени и краљевима Драгутину и Милутину најзначајнија писана сведочанства налазимо у Житијима краљева, које је саставио и записао Архиепископ српски, Данило II.
Јелена Анжујска оставила је печат на целокупну историју српске средњевековне државе, као прва жена свога доба. Била у много чему прва: прва владарка над српским земљама, први дипломата и први ктитор међу женама. У мноштву цркава и манастира које је обновила на територији којом је управљала, најзначајнија заоставштина Српској цркви и потомству јесте њена ктиторија. Одлука да сазида „цркву Благовештења на месту званом Градац себи за вечан спомен” била је смела и необична, прва у српској средини коју предузима једна жена. Та смелост огледала се и у томе што је овај манастир сазидан у стилу рашке школе, али истовремено са елементима готике – јединственом на нашим просторима по свом сажимању архитектуре Истока и Запада.
Читајући житије краљице Јелене Анжујске, налазимо да је била велики добротвор.
„И сада за живота свога испуни овај дом пресвете сваким изобиљем, наиме божанственим књигама и свештеним сасудама златним и сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама. Иконе оковане златом пуне моштију светих, златоткане завесе, и друге црквене потребе дарова, да се не може исказати“
На свом двору сакупљала је и организовала преписивање књига, које су потом коричене па се сматра зачетницом прве библиотеке, у то време зване „књигохранилиште”. Преписе дворских књига, уз друге вредне дарове поклањала је великодушно многим манастирима и црквама, али је за собом оставила и племенити подвиг прихватања сиротих девојака и удовица, које је хранила, описмењавала и обучавала лепим манирима и ручним радовима, уводећи тако модел прве школе у Србији, по угледу на Запад. За њихову удају се сама бринула, тражећи добре прилике, а у брак би краљица Јелена девојке испраћала са великим миразом и на њихова места, доводила друге, поново из сиромашних породица, како то описује архиепскоп Данило.
Анализом других списа, преписки и материјалних доказа, расветљава се њен велики утицај на спољну и унутрашњу политику средњевековне Србије. Као веома образована и мудра краљица, била је активно укључена у политичке токове свога времена. Јелена Анжујска се дописује се са Папском столицом, Дубровачким и другим дворовима, монасима широм православног света, издаје документа, вешто одржава дипломатске везе између Србије и околних земаља, и то у веома нестабилним временима средњег века.
У себи је помирила културолошке и црквене вредности средине из које је потекла са Немањићком традицијом коју је затекла у Србији, и коју је са пуним поштовањем прихватила. Њено католичко порекло и православна средина у којој се нашла, представљали су по свему судећи за њу само два лица исте вере. Краљичино изузетно образовање дало јој је основу за дипломатско деловање у име највишег добра свог народа. Спајајући две супротности, испољавала је своје врлине, дајући тако особен, женски утицај политици оног доба. Као доказ добре владавине, коју је обављала са великим степеном самосталности над територијима које су обухватале Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар, говоре чињенице о изузетном материјалном напретку истих у периоду њеног управљања. Током целог живота уживала је поштовање суседних владара, православних и римокатоличких црквених великодостојника, властеле али и сиромашног слоја српског народа.
У позним годинама свога живота краљица Јелена одлучила је да се дубоко посвети православној вери, те се замонашила у цркви Светог Николе, у Скадру. Јелисавета је постало њено монашко име. На гробно место у манастиру Градац, њено тело је положено фебруара 1314. године. Одавајући највишу почаст њеним заслугама, Јелена Анжујска, краљица, владарка и монахиња, канонизована је само три године после смрти, а наша црква празнује 12. новембра, дан Свете краљице Јелене Анжујске и њених синова, краљева Драгутина и Милутина.