Надахнуто и врло потресно предавање на тему „Прве иконе новомученика“ које је одржала Радмила Несторовић, иконописац из Београда, у суботу, 21. јануара на Малти, несумњиво потврђује чињеницу да је црквена уметност у служби спасења рода људскога. Питање је само, да ли то род људски схвата. Ако схвата, како да се постави према свему томе? Можда управо тако што би се организовала оваква предавања на разним нивоима, од оних у парохијама у матици и дијаспори, преко школа и универзитета, па све до научних кругова. Организовањем и присуствовањем оваквим предавањима, преношењем искустава оних који се непосредно баве питањем новомученика на разним пољима и интересовањем за литературу са овом тематиком, учествовало би се у чувању предања са којим смо нераскидиво везани у сваком тренутку. Чак и док пишемо, односо читамо ове речи.
Радмилино предавање отвара озбиљно питање чувања сећања на новомученике. У историји српског иконописног канона, иконографија наших мученика подразумева мученике нових времена а то је од пада последње српске државе, Зете, под турску власт 1495. године, па наовамо. У поменутом историјском периоду српски народ има неизбројена страдања на свим просторима која је икада насељавао. Радмила Несторовић бави се углавном новомученицима са територије НДХ у Другом светском рату и по њеним речима, задатак иконописаца је да не ћуте на поменута страдања свог народа, већ да кроз своје делање одговоре постављајући нове иконографске садржаје. Припрема за израду прве иконе неког од новомученика дуго траје, сведочи Радмила, истражује се по архивима, ишчитавају странице и странице, гледају потресне исповести очевидаца. „Страдали су мушкарци и жене свих старосних доби, од оних у пуној зрелости или својој младости, до стараца и старица који се једва крећу. Страдали су здрави и болесни, они са села и они из градова, свих занимања, свих звања. Страдала су дечица свих узраста“, каже она у једном делу свог излагања.
Православље има свакако свој најречитији символ, а то је икона, која у себи обједињује сву истину православља, сведочи и пројављује у свет догмат о изобразивости Бога и потврђује реалност, најистинитију од свих реалности: реалност Царства Божијег. Икона је саставни део богослужења и допуњује се са Јеванђељем и тако сведоче једну истину. Но, икона и сама за себе, сведочи исто и ономе ко стоји пред њом било где и отвара му и ум и душу. „Нисмо ли и сами, толико пута, стојећи у храму и онда када се у њему не савршавају свете Тајне, имали осећање присуства Бога и светих?“ пита се и истовремено нас подсећа Радмила у свом предавању.
Поред представника Српског-образовно културног центра „Св. Јелена Анжујска“, који су и организатори овог предавања уз подршку малтешке парохије СПЦа, предавању је присуствовао и парох малтешки, о. Ристо Горанчић и неколицина заинтересованих жена српске заједнице.
Како обично бива, „мало стадо“ је увек мотивисаније од оног већег дела, па је и дискусија трајала колико и предавање, шта је потврдило Радмилину тезу о важности информисања о овој теми, њеном чувању и преношењу јер је део нашег предања, а оно нема никог сем нас.
Снимак са предавања можете погледати на нашем јутјуб каналу:https://www.youtube.com/watch?v=Fb5pVxahqas
“Прича о јорговану, цвету краљице Св. Јелене Анжујске” креативна радионица – Косара Лукетић, 22.01.2023. год.
Креативна радионица за ђаке Српске допунске школе под називом „Прича о јорговану, цвету Св. краљице Јелене Анжујске“ одржана је у недељу, 22. јануара, од 11.30 до 13.00 часова, у нашој цркви у Бирзебуџи, а водила је Косара Лукетић, студенткиња Факултета Примењених уметности.
