Билингвизам и због чега је важна двојезичност код деце
“Онај који не зна стране језике не зна ништа ни о свом сопственом.” Гете
Чудесна моћ језика је да може да мења човекову перспективу. Учење страног језика није само учење нових речи и граматичких правила, већ учење другачијег начина размишљања и схватања ствари око себе.
Билингвизам или двојезичност значи паралелно коришћење два језика свакодневно. У многим деловима света двојезичност је уобичајена појава. Више од половине светске популације је билингвално или мултилингвално, што значи да говори два или више језика свакога дана, док преко 50 држава света има два или више официјалних језика.
У односу на време када се усваја други језик, двојезичност може бити
● рана двојезичност – када дете усваја два језика док је још увек мало
● касна двојезичност – када дете учи други језик после 12-те године живота
У овом тексту говориће се само о раном билингвизму. Он се може развити на два начина.
Први, када родитељи говоре два различита језика и дете у породици, слушајући оба родитеља, од рођења усваја оба језика паралелно.
И други, када родитељи говоре истим језиком, те самим тим дете има један матерњи језик који учи уз родитеље у породици, док касније у вртићу, школи и ближој околини усваја други (секундарни) језик. Ова ситуација уобичајена је за породице исељеника, када породица живи у иностранству, ван своје матичне државе.
Понекад деца говоре оба језика подједнако добро, али се чешће дешава да је један језик доминантан у односу на други. Доминантни језик у раном узрасту је увек матерњи језик, али се врло често дешава да буде замењен секундарним језиком, језиком околине.
Иако код куће деца говоре језиком њихових родитеља, како расту све више су изложена другом језику, тј. језику локалне заједнице у којој живе, језику који користе у школи и ваншколским активностима и у дружењу са вршњацима, па матерњи језик бива потиснут и постаје “онај други” језик.
Учење језика је као и учење сваке друге вештине: ако се не користи довољно често, ако се не вежба, заборавља се.
Да би дете успешно говорило два језика, потребно је доста вежбања, а у томе је најважнија помоћ и подршка породице и школе.
Свако дете је јединствено и успешно учење језика зависи од утицаја и разумевања које добија од околине.
Предности
Кроз историју, дуго се веровало да су билингвална деца слабије интелигенције, да имају ниско самопоуздање, да су подвојене личности и слично. Таква мишљења настала су у време развоја империјализма у 19. веку и углавном су политичка или настала из незнања и празноверја.
Веровало се да је говорити неки други, осим националног језика нечасно и непатриотски и да ће заглупити децу или чак довести до шизофреније.
Оваква веровања не само да нису здраворазумска, већ су и научно оповргнута.
Експериментална истраживања која су покренута средином прошлог века, а која је су се интензивирала последњих пар деценија говоре у прилог чињеници да су билингвална деца у односу на монолингвалну знатно успешнија у решавању вербалних и невербалних тестова.
Иако и данас научна мишљења варирају да ли су и којој мери деца билингвали успешнија у школи од деце која говоре само једним језиком, експерименти потврђују да билингвална деца имају бољу концентрацију, фокус и веће самопоуздање.
Билингвизам позитивно утиче на когнитивни развој детета не само на језичком нивоу.
Деца која течно говоре два или више језика лакше категоришу речи, процесуирају информације, прецизније одвајају важно од неважног, показују флексибилност преласка са једног задатка на други, успешније раде више ствари истовремено, пажљивије прате и слушају саговорника. Учење више језика доноси сазнања о другим културама, животу и проширује дечје видике.
Деца која говоре више језика показују већу толеранцију, јер могу да сагледају ствари кроз другачију перспективу, а најчешће развијају и већу емпатију за друге.
Није све савршено
Ипак, треба имати у виду да у вишејезичној средини увек постоји ризик да дете не савлада довољно добро ни један од језика. Дечји мозак се формира до пете године због чега је важно да се развој језика и комуникација стимулишу у најранијим годинама живота.
Рано решавање потешкоћа у развоју језика од пресудног је значаја за даљи развој, а нерешавање проблема може касније веома утицати на дететово школовање и успех у животу.
Деца се рађају са способношћу да уче језике без било каквих препрека. Али да би били успешни у томе, неопходно је да родитељи обезбеде што више могућности деци да слушају и говоре оба језика.
Што је дете старије, језичка интеракција са другим говорницима, посебно вршњацима, је све важнија и неопходна је безусловна подршка, љубав и разумевање, како би се мотивисало коришћење оба језика, а посебно језик којим дете слабије говори.
Важна је мотивација и похвала
Дете је, без обзира на узраст, најбоље мотивисано ако учи кроз игру и забаву. То се постиже читањем књига на оба језика, а посебно на језику који не користи у школи, слушањем музике и дечјих песмица, учењем стихова или гледањем едукативних дечјих тв програма.
Кроз игру, дете лакше и брже усваја нове речи, вежба да правилно комбинује већ познате речи, да саставља реченице и да уклапа реченице у причу.
Разговор са дететом кроз свакодневне активности у кући или напољу помоћи ће му да стекне самопоуздање и унапреди комуникацију. Различите “игре улога” и друштвене игре умногоме су помоћ у вежбању говора.
И за родитеље и за учитеље билингвалне деце је најбитније да имају стрпљења за дечији несавршен говор.
Никако не треба исмевати дете због начина на који говори, већ добронамерно исправити, тако што ће се за њим правилно поновити оно што је погрешно изговорило.
Дете треба увек похвалити и охрабрити да слободно говори и посматрати га као равноправног саговорника без обзира на његов узраст.
Недоумице родитеља
Појам билингвизма са собом носи многе недоумице и неразумевања, па су самим тим питања и дилеме родитеља честе и оправдане.
Један од најчешћих митова је да деца, која говоре два језика, нису свесна да су у питању различити језици, да су збуњени и да језике “мешају” без било каквих правила.
Наиме, дете које паралелно учи и говори два језика често “комбинује” језике тако што, док говори једним језиком, уноси поједине речи из другог језика. На примеру српског и енглеског: “Баш је мали тај store, Ја хоћу this ball, Elephant се плаши миша”.. То се дешава јер дете не може да се сети (или не зна) одговарајуће речи у првом језику, па је тражи међу познатим речима из другог језика. Деца то не раде намерно, већ траже најлакши начин да искажу шта мисле, а како расту и њихов се речник увећава, мешање речи двају језика постаје свесно и знатно ређе.
Ова појава се зове “мешање кодова” (code mixing) и уобичајена је код деце (а понекад и одраслих) билингвала. Иако родитељи често мисле да њихово дете због тога стагнира у говору, у питању је нормалан процес развоја и прилагођавања.
Она не представља никакву конфузију у дечјој глави, напротив, оваквим комбиновањем дете показује важне металингвистичке вештине. Дечји мозак користи исти централни систем у мозгу за оба језика, али се учење и вештина говорења два различита језика развијају одвојено.
Без обзира на уметање речи из једног језика у други, реченице које дете користи су граматички коректне и имају правилну структуру. Деца језике “мешају” искључиво у разговору са особама која такође познају оба језика, нпр. родитељима, јер су свесни да родитељи разумеју и један и други језик, али не и у школи, где говоре искључиво енглески, нпр. у разговору са учитељем.
Језик је култура
Билингвизам и мултилингвизам са собом носе недвосмислене социјалне, психолошке и животне предности. Разумевањем другог језика и културе боље разумемо наш сопствени језик и културу. Породице које живе ван државе одакле воде порекло, имају јаснију свест о другим културама и културолошким разликама, али истовремено имају јак осећај културног идентитета и припадности. За исељеничке породице посебно је важно да се одржи та културна и језичка веза са земљом одакле потичу, како би се очувале везе, идентитет и традиција. На крају, Ноам Чомски, један од највећих филозофа и лингвиста данашњице, инострани члан Српске академије наука и уметности од 2003 године, о језику каже: “Језик нису само речи, језик је култура, традиција, јединство једне заједнице, целокупна историја која чини то што заједница јесте. Све је то уграђено у језик.”
Aутор текста Kристина Китић Дипл. фил. опште лингвистике